Dragan Marković
5/5
Заиста, да не ваља, не би било из Ваљева. Пењући се из ваљаног Ваљева, ка манастиру Ћелије идемо.
Украј друма стајемо, даље ћемо пешке к' Авви Јустину.
Степеништем се салази, шума миром и мирисом одише, жирови се под корацима котрљају. У доњи, кроз већ проређено лишће беласа се манастир. Деца радосна, њих 30-ак. Радују се они, радује се и Авва нема сумње.
И сишавши низ још једну серпентину, отвара се долина пред нашим очима, а у њој, као бисер на длану - манастир Ћелије.
Слава Богу.
Оче Јустине, нас ево. Поучи и подучи нашу децу, а и нас, онако како си некада поучавао народ твој.
Лепа је црква нова, свака је црква лепа. Али...у старој је столовао баш Авва.
У цркви сумрак. Ваља мало стати пре него што се уђе сасвим. Не би вала никаква изненада била, да искорачи пред нас, часа овога.
Наша деца поју, мати се смеши, одобрава. Одлазимо ту крај цркве, где Авва Јустин упокојен и успокојен чека дан онај.
Голема стабла као чувари крај гроба. А ниједно вишље од њега није. Мир. Тишину ремете само птице. Ромиња киша. Јесен се у смирај спрема, мирише од планине оне малене и зима.
Даље ваља ићи. Владици Николају, Лелићу. Оваква два ума и две душе, на тако малом простору. Добро јест и биће.
Степенице, свака од 930 њих, казују, кроз њих Авва поучава. А веле, да ко наумља путе до краја да изпути, само један по један степеник може. Заиста, проверено, испитивано. Особито ако се успињете, верујте тако јесте.
Мали је подвиг, пребројати степенике и на доле, још и више на горе.
Окупљамо се сви, деца су много бржа.
Гледајућ' низа оне басамке, један вели: "Ласно није Авви Јустину доћи. Заистину, још је теже од њега отићи".
Сведоче свих 930 степеника, црвена лица и ноге што се некако скратише.
Оче Јустине, моли Господа за нас. За децу нашу.
Остајте за времена сва, Ћелије, што ћелија слободноме Авви Јустину Поповићу биле нису.
